Zbog gradnje Moravskog koridora, tokovi reke Zapadne Morave su promenjeni. U nekim delovima, zbog projekta ovog auto puta, napravljena su i nova korita. A stara, kao u Kraljevu iza nekadašnje fabrike Magnohrom, sada su ispunjena otpadnim vodama. Meštani Sirče tvrde da se one sada direktno ispuštaju u Moravu.
Privremene zemljane obaloutvrde koje služe i da preko njih prelaze kamioni i mašine angažovani na gradnji auto-puta kod Kraljeva, trebalo bi da spreče da se ova tamna tečnost ulije u Zapadnu Moravu.
Ali, pre nekoliko meseci, kako tvrde meštani sela Sirča, postavljene su cevi, kako bi se napravio otvor.
„I to smo mi primetili. Pošto mi je kuća nekih 300 metara odavde. Videli smo da po vodi pluta nešto crno. Došao sam ovde i zatekao da su oni postavili ovaj tunel ili propust, kroz koji ide voda“, kaže Dejan Radenković iz Sirče.
Radenković kaže da meštani strahuju za svoje zdravlje, jer se bunari, iz kojih se selo snabdeva vodom, nalaze u neposrednoj blizini. Zato sada često nose uzorke vode na ispitivanje.
„I već je ta voda iz kanalizacije bila kod naših bunara. Sada je još veći problem kada se to ispušta. Sada će svaka veća poplava dolaziti do pijaće vode kojom se snabdeva čitavo naselje“, objašnjava ovaj meštanin Sirče.
Crna voda koju je snimila naša kamera nalazi se iza Magnohroma nekadašnjeg kraljevačkog giganta.
U blizini se nalazi i industrijska zona. A sva ta voda raširena je u dužini od preko kilometar. Neprijatni mirisi su i nas naterali da brzo napustimo ovo područje.
Sve ovo što teče ispod starog visećeg mosta, a nekada je ispod njega prolazila Zapadna Morava, sada prema tvrdnji meštana završava u reci.
Prema novoj stručnoj analizi, Nju Orleans je osuđen na budućnost pod vodom, koja bi mogla dovesti do toga da grad već tokom ovog veka bude okružen morem. Autori studije smatraju da grad mora odmah da započne proces preseljenja kako bi se izbegao haos, piše CNN.
Zaključci rada su sumorni, ali nije tajna da je Nju Orleans izuzetno ranjiv na rast nivoa mora usled zagrevanja planete. Priobalna Luizijana je jedno od najnižih područja na svetu, a Nju Orleans, grad sa oko 360.000 stanovnika, posebno je izložen opasnosti. Nalazi se u kotlini, uglavnom ispod nivoa mora, usred delte koja se ubrzano smanjuje, podseća se u tekstu.
Grad je gotovo potpuno okružen močvarama koje služe kao zaštita od uragana i olujnih udara. Međutim, one brzo nestaju jer ih ljudi isušuju radi izgradnje, kopaju kanale za potrebe naftne i gasne industrije i grade nasipe na rekama, čime močvare ostaju bez nanosa koji ih štite od potapanja. Od tridesetih godina prošlog veka, Luizijana je izgubila oko 5.180 kvadratnih kilometara močvarnog zemljišta, prenosi CNN.
Prema analizi objavljenoj u maju u časopisu Nature Sustainability, priobalnu Luizijanu očekuje porast nivoa mora između oko 3 i 7 metara. Posledice će biti teške: očekuje se gubitak oko 75 odsto preostalih močvara, a obala bi mogla da se povuče i do 100 kilometara ka unutrašnjosti.
Autori rada navode da je region „prešao tačku bez povratka“ i dodaju da bi Nju Orleans „vrlo lako mogao da bude okružen Meksičkim zalivom pre kraja ovog veka“. Oni smatraju da grad mora da iskoristi priliku da razvije strategije preseljenja koje bi mogle da posluže kao model drugim mestima suočenim sa sličnom sudbinom.
Porast nivoa mora preti priobalnim gradovima širom sveta - od Njujorka i Londona do Bangkoka i Šangaja. „Glavna pitanja su koliko brzo će ta budućnost stići i kako će izgledati“, rekao je Bendžamin Štraus, izvršni direktor i glavni naučnik organizacije Climate Central.
Da bi mapirali budućnost Luizijane, naučnici su proučavali njenu prošlost. Jedan od autora identifikovao je drevnu obalu oko 50 kilometara severno od Nju Orleansa, nastalu pre oko 125.000 godina, kada su temperature bile slične današnjim, ali je nivo mora bio najmanje tri metra viši.
„Vrlo je verovatno da će nivo mora u budućnosti ponovo dostići tu visinu“, rekao je Torbjorn Tornkvist, jedan od autora studije i profesor geologije na Univerzitetu Tulane. Pitanje je šta treba uraditi i kada.
Ljudi već decenijama napuštaju priobalnu Luizijanu, kaže Briana Kastro, autorka studije i docentkinja urbane održivosti na Jejlu.
Od uragana Katrina, koji je pogodio Luizijanu 2005. godine i usmrtio skoro 1.400 ljudi, Nju Orleans je izgubio oko 25 odsto stanovništva. Povlačenje stanovništva odvija se u talasima - svaki veliki uragan ili poplava izazove novi talas odlazaka, objasnila je Kastro.
Oluje sa kojima se grad suočava verovatno će postajati sve teže za život. Prema nedavnoj studiji, oko 99% stanovnika Nju Orleansa nalazi se u zoni visokog rizika od poplava. „Kada grad pogodi još jedan uragan poput Katrine, gotovo svi će pretrpeti štetu od poplava“, rekao je Vanjun Šao, autor te studije i profesor geografije na Univerzitetu Alabama.
Autori rada upozoravaju da neuspeh u sprovođenju pažljivo planiranog preseljenja može dovesti do „haotičnog“ povlačenja koje će imati visoku cenu, posebno za najsiromašnije stanovnike grada. Kako broj stanovnika opada, postojeće nejednakosti će se produbljivati, rekao je Tornkvist. Poreska baza slabi, javne usluge propadaju, premije osiguranja rastu, a vrednost kuća opada.
Ljudi mogu odlučiti da ostanu i pokušaju da se prilagode, ali što više novca ulože u zaštitu od poplava, manje će imati za eventualno preseljenje u budućnosti, kaže Kastro. „Ako je jasno da ćemo jednog dana morati da odemo, da li želimo da čekamo dok ljudima ne nestanu svi resursi i nastane kriza?“ upitala je.
Već se dogodilo - u Švedskoj
Preseljenje nije bez presedana. Grad Kiruna na severu Švedske polako nestaje zbog rudnika gvozdene rude na kojem je izgrađen. Kako se rudnik širio, zgrade su pucale, a neke su se i urušile.
Kiruna je sada usred višedecenijskog procesa preseljenja, koji je izglasan 2004. godine i trebalo bi da bude završen 2035. Prošle godine grad je svoju više od sto godina staru crkvu premestio u novi deo grada pomoću posebno konstruisanih kolica. Novi centar grada trebalo bi da bude završen sledeće godine, rekla je Klara Niström, gradska službenica za kulturno nasleđe.
Ipak, preseljenje nije bilo lako. Kirije su porasle, što otežava život stanovnicima, a postoji i strah da će kultura i zajednica biti izgubljene. „Velika je tuga napustiti sve i mislim da je važno to razumeti“, rekla je Niström.
Nju Orleans 2.0
Kastro veruje da je moguće izgraditi „Nju Orleans 2.0“ na sigurnijem tlu bez žrtvovanja kulture grada. „Ako izgradite sjajan grad, ljudi će doći. Ne morate izgubiti duh Nju Orleansa“, rekla je.
Drugi su manje optimistični. Beverli Rajt, čija porodica u Nju Orleansu živi već osam generacija, strahuje da bi preseljenje moglo da razori gradsku zajednicu.
„Kultura koju imamo nastala je iz životnih iskustava i komšiluka, tako da svaki put kada razbijete jedno naselje, nešto se izgubi“, rekla je Rajt, osnivačica i izvršna direktorka Centra za ekološku pravdu Dubokog juga.
Ona ne sumnja da je porast nivoa mora egzistencijalna pretnja, ali je duboko zabrinuta zbog načina na koji bi preseljenje moglo biti sprovedeno.
„Nemam nikakvu veru da će vlasti imati razumevanja za crnačko stanovništvo… gledam šta su nam uradili posle Katrine“, rekla je Rajt, misleći na široko kritikovan odgovor vlasti nakon uragana. Strahuje da će generacije Afroamerikanaca morati da počnu od nule „jer neće imati ništa ako im zemlja bude oduzeta“.
Za sada među donosiocima odluka ne postoji velika spremnost da se ozbiljno razmišlja o preseljenju, priznaje Tornkvist.
Bilo je pokušaja da se regionu kupi vreme. U avgustu 2023. počeli su radovi na velikom projektu preusmeravanja nanosa kako bi se obnovile močvare i zaštitio jug Luizijane od oluja i rasta nivoa mora.
Međutim, 2025. godine projekat je otkazao republikanski guverner Luizijane Džef Lendri, navodeći visoke troškove i štetu po ribarstvo. Autori studije ocenjuju da ta odluka „praktično znači odustajanje od velikih delova priobalne Luizijane, uključujući područje Nju Orleansa“.
Kancelarija guvernera nije odgovorila na zahtev za komentar.
Tornkvist i Kastro naglašavaju da njihov rad nije samo mračna prognoza. Pažljivo planirano preseljenje moglo bi da predstavlja priliku da Nju Orleans postane lider u održivom razvoju i obnovi priobalnih područja.
Izuzetna ranjivost obale Meksičkog zaliva pruža uvid u ono što bi moglo čekati i druge priobalne zajednice tokom ovog veka. More će možda ovde pre uzeti zemlju nego drugde, rekao je Tornkvist, „ali ono što se sada dešava ovde, dešavaće se i na drugim mestima.“
Toplije vreme moglo bi da dovede do većeg rizika od ujeda zmija širom sveta jer zmije menjaju svoja staništa, pokazuje novo istraživanje.
Vrlo otrovne vrste zmija poput vodene mokasinke u Severnoj Americi, kraita u Aziji i crne mambe u Africi mogle bi sve češće da menjaju svoja staništa zbog porasta temperatura i ljudskog zadiranja u prirodu, piše Indrabati Lahiri za Euronews.
Istraživanje koje je vodila Svetska zdravstvena organizacija (SZO) objavljeno je u četvrtak u časopisu PLOS Neglected Tropical Diseases.
U njemu se ističe da bi više zmija moglo da se preseli bliže gusto naseljenim područjima, kao i mestima koja se dosad nisu suočavala sa otrovnim vrstama gmizavaca, kako bi pobegle od rastućih temperatura i ljudskog zadiranja u njihova staništa.
To bi moglo da dovede do češćih susreta između tih zmija i ljudi, što bi rezultiralo većim brojem ujeda, ali i većim brojem uginuća zmija.
Iako su statistike o ujedima zmija često nejasne i teško dostupne, većina slučajeva događa se u tropskim područjima, naročito u južnoj Aziji. Prema autorima istraživanja, godišnje se beleži oko četiri miliona novih slučajeva.
Novo istraživanje koristi niz privatnih i javnih baza podataka, muzejske zapise, naučnu literaturu i platforme građanske nauke kako bi mnogo detaljnije utvrdilo gde žive najotrovnije zmije na svetu. Potom pokušava da predvidi kako bi više temperature do 2050. i 2090. godine mogle da promene područja njihovih staništa.
Koje bi vrste mogle da promene staništa u narednim godinama?
Nekoliko vrsta zmija moglo bi biti primorano da pronađe nova staništa u narednim godinama, i zbog promena krajolika i zbog klimatskih pritisaka.
Među njima su severnoameričke vodene mokasinke, afričke pljuvačke kobre i poskoci u Južnoj Americi i Evropi, kao i kraiti u Aziji. Budući da bi se neke od tih najsmrtonosnijih vrsta mogle proširiti na gusto naseljena područja, milijarde ljudi potencijalno bi mogle biti izložene većem riziku od ujeda zmija.
Ipak, nije iznenađujuće da neki od najvećih rizika klimatskih promena prete upravo samim vrstama zmija.
To će verovatno posebno pogoditi koralne zmije u Amazoniji, afričke puhavice i bakroglave zmije u Papui Novoj Gvineji, koje bi se mogle suočiti i sa višim temperaturama i sa sve većim pretvaranjem močvara, travnjaka i šuma u monokulture, stočarske farme i naselja. U nekim ekstremnim slučajevima određene vrste mogle bi biti dovedene i na rub izumiranja.
Međutim, mnoge druge vrste, poput crne mambe, verovatno će se preseliti sa kenijske obale i iz delova Eritreje, Etiopije, Džibutija i Konga prema delovima Nigerije, Južne Afrike i Somalije.
U gusto naseljenim područjima susreti sa zmijama mogli bi postati česti na mestima koja ljudi često posećuju, poput dečjih igrališta, staza za trčanje, izvora vode i poljoprivrednih površina.
Na primer, u Indiji bi se neke od najopasnijih zmija, poput Raselovih ljutica, običnih kobri i kraita, mogle premestiti sa juga prema mnogo gušće naseljenom severu.
Slično tome, kraiti u Aziji mogli bi da se premeste iz kineske pokrajine Junan i šuma Mjanmara prema gušće naseljenim severnim i centralnim gradovima.
Očekuje se da će ova promena biti još smrtonosnija u siromašnijim ruralnim područjima, gde poljoprivrednici često rade bosi na poljima, a zdravstvena zaštita je udaljena i teško dostupna.
Након пријаве Друштва за заштиту и проучавање птица Србије, брзом оперативном акцијом припадника Министарства унутрашњих послова, у сарадњи са Инспекцијом за заштиту животне средине и Заводом за заштиту природе Србије, идентификован је и приведен починилац тровања, нађеног угинулог црног стрвинара 08. маја на подручју Сврљишких планина. Од 2000. године у Србији од тровања је страдало више од 3000 јединки дивљих птица, али су осуђујуће пресуде, поготово оне са казном близу максималне, и даље реткост. Иако у овом конкретном случају црни стрвинар није био примарна мета тровања, Завод за заштиту природе Србије апелује да страх и потенцијална економска штета по домаћинства не смеју да буду повод тровања дивљих грабљивица попут вукова, лисица и шакала. Осим што су законом строго заштићене и заштићене врсте, па је њихово тровање кривично дело, ове врсте су веома значајне за екосистеме у којима живе, и њихова бројност се једино може контролисати на начин прописан законом.
Последњих година црног стрвинара могуће је видети изнад источне и југоисточне Србије, па и шире. Разлог за то је пројекат његове реинтродукције који се кроз Европску унију, а у сарадњи са Шпанијом, спроводи у Бугарској. И у Бугарској се црни стрвинар до пре десетак година водио као ишчезао, али данас захваљујући овом пројекту у Бугарској има неколико десетина парова црног стрвинара. Као и свака птица, црни стрвинар не зна за границе, па из Бугарске прелеће изнад Србије. Тако је у јулу 2025. године збринута повређена јединка црног стрвинара из Бугарске, пронађеног у околини Врања, а нажалост сада имамо случај пронађене отроване јединке у околини Беле Паланке на Сврљишким планинама. Обе јединке су из програма реинтродукције (поновног насељавања) ове врсте у Бугарској.
Црни стрвинар (Aegypius monachus) једна je од највећих птица грабљивица која насељава Евроазију. Има распон крила око 3 m и масу у просеку 6-14 kg. Латинско име води порекло од грчке речи који се може превести као суп старешина, због карактеристичне главе. Храни се, готово искључиво остацима угинулих животиња. Најчешћи је то угинула стока, али и други домаћи и дивљи сисари, ређе гмизавци и птице.
Број црних стрвинара је у протекла два века знатно опао на глобалном нивоу због тровања, лова и уништавања станишта. Ишчезли су у многим европским земљама, попут Француске и Италије. У новије време заштита је омогућила опоравак ове врсте, посебно у Шпанији, где се број парова повећао и сада броји између 2500 и 2600 парова, што чини око 83% европске гнездеће популације. Процењује се да светска популација црних стрвинара броји 16800-22800, док европска 5800-6700 одраслих јединки.
Црни стрвинар је строго заштићена дивља врста у Србији. У 19. и првој половини 20. века био је релативно широко распрострањена гнездарица која се могла видети изнад планина на југу, истоку и западу Србије. Ишчезао је педесетих и шездесетих година 20. века због великих акција тровања вукова.
Када је о лешинарима реч, они су јединствен и незамењив актер у екосистему, јер заустављају ширење заразних болести међу животињама у природи. У циљу очувања птица из групе лешинара у Србији су формирана хранилишта у Специјалним резерватима природе „Увацˮ, „Трешњицаˮ, „Милешевкаˮ и „Пештерско пољеˮ, на која се износе целе или делови угинулих домаће животиње на начин који не угрожава природу, а тиме се спречава потенцијално тровање животиња на непознатим и неприступачним местима, а драстично смањују трошкови нешкодљивог уклањања угинулих животиња из домаћинстава.
Pokret gorana Novog Sada i ove godine poziva mališane uzrasta od 6 do 12 godina da postanu deo jedinstvene avanture – Goranskih Eko Kampova. Kroz igru, druženje i boravak u prirodi, deca na zanimljiv način otkrivaju svet oko sebe i razvijaju svest o njenom značaju. Program je pažljivo osmišljen tako da svaki dan donosi nova iskustva, podstiče maštu i budi istraživački duh.
Pridruži se našoj zelenoj priči i zakorači u svoju prvu ekološku avanturu!
Na kampovima te očekuju nezaboravni trenuci u prirodi – oprobaćeš se kao mali planinar, naučiti kako da napraviš herbarijum, otkriti skrivene svetove sitnih stanovnika Fruške gore, uživati u vožnji Dunavom, pripremati sopstvene biljne napitke i još mnogo toga.
Drugoljub (uzrast 6 do 12 godina)
Namenjen je drugarima predškolskog i ranog osnovnoškolskog uzrasta tako da ih polako uvodi u teme kroz koje upoznaju prirodu i prepoznaju načine da je čuvaju. Ovaj kamp je pravo je mesto za male radoznalce koji žele da zakorače u čarobni svet prirode. Kamp je pažljivo osmišljen tako da kroz igru, druženje i avanture polako uvodi decu u raznovrsne teme – od prepoznavanja ptica i insekata, preko upoznavanja drveća i biljaka, do istraživanja reka, potoka i šumskih staza. Učeći o reciklaži i brizi za životnu sredinu, mali drugoljubi stiču prve ekološke navike koje će ih pratiti celog života. Akcenat je na drugarstvu, timskom duhu i razvijanju ljubavi prema prirodi kroz kreativne radionice, igre na otvorenom i zanimljive zadatke.
Prirodoljub ( uzrast 6 do 12 goodina)
Goranski Eko kamp „Prirodoljub“ namenjen je deci koja žele da bolje upoznaju prirodu kroz igru, istraživanje i druženje na otvorenom. Kroz raznovrsne radionice i avanture, učesnici razvijaju svest o značaju očuvanja životne sredine, uče da prepoznaju biljni i životinjski svet i stiču prve veštine boravka u prirodi. Program kampa podstiče radoznalost, timski duh i samostalnost, pružajući mališanima priliku da svaki dan otkriju nešto novo i ponesu sa sobom nezaboravna iskustva iz prirode.
Datumi održavanja kampova:
🍀 DRUGOLJUB: 19-22. jun (uzrast od 6 do 12 godina)
🍀 PRIRODOLJUB: 24-27. aavgust (uzrast od 6 do 12 godina)
Gde se održavaju kampovi i gde smo smešteni?
Goranski Eko Kampovi se održavaju u Sremskim Karlovcima, koji je udaljen od Novog Sada svega 11 kilometara. Sremski Karlovci su centar kulture i tradicije, ali i mirna oaza smeštena između Fruške gore i Koviljsko-petrovaradinskog rita. Deca borave u Ekološkom centru Radulovački koji je nosilac titule “Evropski omladinski centar”. U njemu boravite da bi učili, u njemu učite da bi uživali, u njemu kreirate i stvarate, u njemu sanjate i maštate.
Iskusan tim edukatora i kamp lidera.
Naši edukatori i kamp lideri su naš najveći kapital. Rade sa nama jer vole rad sa decom i mladima. Pažljivo biramo edukatore i kamp lidere sa entuzijazmom, strpljenjem i energijom koja je potrebna da se stvori leto zabave, radosti i uspomena koje naši polaznici nikada neće zaboraviti. Učesnicima pristupaju prijateljski i rado dele svoje znanje, kreativnost, talenat, interesovanja i veštine. Svi naši kamp lideri imaju dugogodišnje iskustvo u radu sa decom i mladima.
Zanimljivi dani u prirodi.
Od jutra do večeri, mi provodimo naše vreme na otvorenom, na Fruškoj gori, na Dunavu, u Dvorskoj bašti ili istražujući Sremske Karlovce. Iskoristićemo svaki trenutak za boravak na svežem vazduhu, okupani suncem, u šetnji, vožnji katamaranom. Boravak u prirodi je važan za decu jer podstiče samostalnost, radoznalost i želju za istraživanjem. Boraveći u prirodi, dete upoznaje prirodu, njenu lepotu, raznovrsnost i povezanost živog sveta. Svojom aktivnošću dete saznaje koliko je ugrožena životna sredina koja nas okružuje i kako joj svaki pojedinac može pomoći u očuvanju.
Turistička sezona u Vrnjačkoj Banji uveliko počinje. U samo nekoliko meseci u njoj će boraviti stotine hiljada ljudi. Ali, Banja ima i drugu stranu, nimalo lepu, onu koju posetioci ne mogu da vide - divlje deponije i kanalizaciji koja se izliva direktno u Zapadnu Moravu.
Spolja gladac, a unutra jadac. Vrnjačka Banja bi baš ovako mogla da se opiše. Luksuz i lepote kriju i svoju tajnu, malo dalje - pored Zapadne Morave.
"Sav taj otpad iz kanalizacija se ovde sliva i uliva u Zapadnu Moravu. A na dva i po kilometra odavde Trsteničani piju vodu. Znači, bez ikakvog prečistača. Bez ičega", kaže Milosav Pecić, meštanin naselja Vrnjci.
Neposredno pored ove kanalizacije teče Vrnjačka reka, jer se tu uliva u Zapadnu Moravu. Ona ista reka koja prolazi kroz Vrnjački park, i za onu za koju vezuju uspomene mnogih koji su posetili Vrnjačku Banju.
"Kako je ljudima od smrada kada su visoke temperature. Ne može kamera da snimi taj smrad. Ali, vi i ja smo osetili kako to smrdi", priča Pecić.
A na potezu od samo nekoliko kilometara, obale Morave su pune divljih deponija. Jedna se posebno izdvojila - u Novom Selu.
"Status kraljice turizma ne bi smeo da ima poleđinu te medalje. Ovo je ta druga strana", objašnjava Jovan Smolović, odbonik Kreni-promeni u Skupštini Vrnjačke Banje.
N1: "Je l' oni to kriju?"
"Između ostalog. Kao i sve", kaže Smolović.
Vrnjačka Banja ima hronični problem koji se zove vodosnabdevanje. Kako ovaj odbornik otkriva za N1, plan je da jedan od vodozahvata bude baš u blizini ove deponije.
"Stotinak metara odavde je kaptaža odakle planiraju eksploataciju. A ovde se bacaju i životinjski ostaci i hemikalije. I opasne materije. To bi trebalo da bude zaštićeno područje u najmanju ruku", kaže Smolović.
Na obalama Zapadne Morave završavaju i ogromne količine šuta. Meštani kažu da stiže iz Banje, jer, ovo turističko mesto je poslednjih godina veliko gradilište.
Iz Službe za inspekcijske poslove u Vrnjačkoj Banji kažu za N1 da znaju za divlje deponije. Ali, kažu da su im ruke vezane, jer da bi nekog kaznili moraju da ga uhvate na licu mesta. Kažu da ni kamere nisu pomogle, jer su morali da postave obaveštenje da se one tu nalaze. A onda su to zloupotrebljavali. Napominju da prate situaciju i da je reč uglavnom o starim deponijama.
Ako želite da učestvujete u rešavanju problema u vašem gradu, besplatna aplikacija "City and me" omogućava vam da ih prijavite u samo par klikova institucijama koje su zadužene za njihovo rešavanje. Osim toga možete glasati za konkretna rešenja problema, ali i osvojiti nagrade za svoj doprinos, poput tokena koji možete zameniti za vaučere ili sadnju drveta koje će nositi vaše ime.
Građani u šest gradova u Srbiji - Nišu, Beogradu, Novom Sadu, Kruševcu, Leskovcu i Kragujevcu imaju mogućnost da preko "City and me" aplikacije dele direktan problem s kojim se susretnu u svom okruženju. Bilo da je u pitanju rupa na putu, oronula fasada, ugroženo zelenilo ili divlja deponija - aplikacija slikom optira lokaciju i direktno šalje nadležnom inspektoru koji je zadužen za rešavanje tog problema.
"Aplikacija je gradska platforma koja predstavlja dvosmernu komunikaciju između grada i građanina jer smo na taj problem naišli da građanin kad se izbori završe nema nikakvu komunikaciju sa svojim gradom. Ne mogu da prijavljujem problem, da učesvujem u odlučivanju, a kamoli da delegiram neko konkretno rešenje. To smo uspeli da kroz aplikaciju, nadam se rešimo i angažujemo veliki broj građana koji upravo to rade i svakodnevno menjaju svoj grad", kaže direktor i jedan od osnivača aplikacije "City and me" Branko Krsmanović.
Svi problemi koje građani prijave su vidljivi u samoj aplikaciji i mogu da ih vide i korisnici i javne institucije zadužene za rešavanje tih problema, tako da, kako kaže Krsmanović, aplikacija predstavlja "malu zagovaračku platformu kako da se jednostavno i brzo ti problemi i reše".
"Prijave problema idu do nadležne insititucije ili organizacije, odnosno komunalne policije konkretne opštine ili konkretnog inspektora koji je zadužen za rešavanje specifičnog problema. Mejl stiže direktno sa mejla korisnika na koji je on registrovan sa jasno definisanim tekstom, gde se po Zakonu o opštem upravnom postupku, problem koji je definisan slikom, lokacijom, objašnjenjem - reši. Responsibilnost je velika zato što je zvanično sredstvo komunikacije mejl i najveća je za Beograd i Novi Sad, a rešenost problema u poslednjih godinu dana se kreće i preko 30 posto", navodi direktor aplikacije "City and me".
Koncentracija kancerogenog arsena u vazduhu u Boru višestruko prevazilazi dozvoljene vrednosti, a glavni uzrok je prerada uvoznog koncentrata bakra sa povišenim sadržajem teških metala u topionici kineske kompanije Ziđin. Nekadašnja šefica katedre za zaštitu životne sredine na Tehničkom fakultetu u Boru, profesorka u penziji Snežana Šerbula kaže da od 1994. godine arsen nikada nije bio u dozvoljenim granicama, a da je najgore od 2018, kada je kompanija Ziđin došla u Bor.
Koncentracija kancerogenog arsena u vazduhu u Boru višestruko prevazilazi dozvoljene vrednosti, a glavni uzrok je prerada uvoznog koncentrata bakra sa povišenim sadržajem teških metala u topionici kineske kompanije Ziđin. Nekadašnja šefica katedre za zaštitu životne sredine na Tehničkom fakultetu u Boru, profesorka u penziji Snežana Šerbula kaže da od 1994. godine arsen nikada nije bio u dozvoljenim granicama, a da je najgore od 2018, kada je kompanija Ziđin došla u Bor.
Šerbula je, gostujući na N1 televiziji, navela da je problem u Boru detektovan još 1994. godine i da se od tada koncetracija arsena u vazduhu prati na dnevnom nivou.
„Prateći od 1994. godine, arsen nikada nije bio u dozvoljenim granicama. Najgore je bilo kada je kompanija Ziđin došla u Bor 2018. Oni su 2019. povećali proizvodnju gde god su uspeli da povećaju - povećanje je bilo i na površinskim kopovima, i u jami, a naročito u topionici bakra. Topionica bakra je bila projektovana za 80.000 tona proizvedenog bakra, a ne za, 80.000 tona rude. Ako računamo da u rudi ima maksimum tri posto bakra, možete da zamislite kolika je ta količina rude“, objašnjava ona.
Šta se uvozi iz Konga i Jermenije?
Prema pisanju Radija Slobodna Evropa, glavni uzrok drastičnog povećanja koncentracije arsena je prerada uvoznog koncentrata bakra u topionici kompanije Ziđin, koji sadrži daleko više teških metala od domaće rude. Profesorka Šerbula kaže da mi ne znamo koji su koncentrati u pitanju, ali da ima informacije da se radi o koncetratu koji se većinski uvozi iz Konga, ali i iz Jermenije.
„Ja sam pokušavala da dobijem reprezentativni uzorak koncentrata koji dolazi iz Konga. Naši inženjeri, koji rade u topionici, uglavnom su spominjali da je ta ruda sasvim drugačijeg izgleda nego naša domaća, da je čak i radioaktivna, ali uzorak nisam uspela da dobijem. Dobila sam neke delove uzoraka, a ti uzorci su uglavnom pokazivali da ima mnogo više teških metala i to se manifestuje kroz merna mesta u gradu. Radnici su pričali i da koncentrat iz Jermenije ima veći udeo olova. Ono što ja vidim prema izveštajima sa mernih mesta, olova nema u vazduhu. Ali oni koji su neposredno u kontaktu sa tim koncentratom, privatno su išli i ispitivali koliko imaju olova u krvi i ustanovili su da je to mnogostruko povećano“, kaže ona.
"Jedini grad na svetu koji ima topionicu u centru"
Podseća da u svetu postoje topionice koje imaju predtretman za arsen, kojim se on odstranjuje iz rude, a tek nakon toga topi, ali da toga u Boru nema.
„Još jedan veliki problem je to što je Bor jedini grad na svetu koji ima topionicu u centru. Nemate nigde topionicu u centru grada. A ono što je još veći problem je što ne znamo koji su to koncentrati, znam da je većinski koncentrat uvezen iz Konga. Ono što su radnici pričali je da taj koncentrat iz Jermenije ima veći udeo olova. Ono što ja vidim, prema izveštajima sa mernih mesta, olova nema u vazduhu. Ali oni koji su neposredno u kontaktu sa tim koncentratom, privatno su išli i ispitivali koliko imaju olova u krvi i ustanovili su da je to mnogostruko povećano", objašnjava sagovornica N1.
Na pitanje da li su inspekcije dolazile i proveravale situaciju, ona kaže da ima informacije da inspektori maltene nisu stigli dalje od kapije.
„Ono što je problem je da država Srbija ima jako malo rudarskih inspektora. I kad dođu u Bor, ono što inženjeri koji tamo rade kažu, oni dođu, maltene, na kapiju, pogledaju kupatila u rudniku i ne zalaze u suštinu. Znači, pogledaju nešto periferno, oni imaju papir da su bili u toj inspekciji, ali ne smeju dalje da traže“, kaže nekadašnja šefica katedre za zaštitu životne sredine na Tehničkom fakultetu u Boru, profesorka u penziji Snežana Šerbula.
Pre 40 godina, 26. aprila, dogodila se Černobilska katastrofa, kada je eksplodirao reaktor broj 4 u nuklearnoj elektrani kod Pripjata u Ukrajini, u tadašnjem Sovjetskom Savezu. Smatra se najgorom nuklearnom nesrećom u istoriji, uzrokovanom kombinacijom grešaka u dizajnu i ljudskog faktora, koja je oslobodila velike količine radioaktivnog materijala.
Ovaj događaj je imao dugoročne posledice po ljude, životnu sredinu i odredio je način na koji se u svetu razmišlja o nuklearnoj energiji, bezbednosti i odgovornosti u korišćenju tehnologije.
Imajući u vidu značaj ove teme za zaštitu životne sredine, klimatske promene i razumevanje savremenih energetskih izbora, Mladi istraživači Srbije vam donose novi onlajn kurs „OD ATOMA DO KLIME: Pogled na nuklearnu energiju“.
Kurs je osmišljen kao edukativni prostor koji pruža uvid u različite perspektive i naučno utemeljene informacije o nuklearnoj energiji, klimatskim promenama i energetskim izazovima savremenog društva. Kroz video lekcije vodi Slobodan Bubnjević, diplomirani fizičar i naučni novinar, sa ciljem da se ova kompleksna tema približi na jasan, pristupačan i informisan način.
Ovaj kurs je namenjen svima koji žele da formiraju mišljenje na osnovu informacija, a ne pretpostavki, i koji su spremni da sagledaju različite perspektive pre donošenja zaključaka, kao i da bolje razumeju ključne aspekte nuklearne energije, klimatskih promena i savremenih energetskih izazova.kako funkcioniše energija iz atoma. Moći ćete da saznate:
kakvu ulogu nuklearna energija može imati u kontekstu klimatskih promena
koje su istorijske lekcije nuklearnih nesreća
i gde se Srbija nalazi u savremenim energetskim debatama
Projekat preusmeravanja vode sa juga na sever, poznat kao SNWD, zvanično je započeo izgradnju 2002. godine. Od tada povezuje četiri rečna sliva kroz više od 2.700 kilometara kanala, tunela i akvadukta.
Najveća veštačka reka na svetu koštala je 79 milijardi američkih dolara, prostire se na 2.700 kilometara kanala, tunela i akvadukta, te je već prenela 76,7 milijardi kubnih metara vode iz vlažnog juga u sušni sever Kine, transformišući vodnu mapu cele zemlje, prenosi N1 Sarajevo.
Dok se severna Kina suočavala s jednom od najgorih vodnih kriza na planeti, s presušivanjem Žute reke (Hoangho) u pojedinim delovima i nestankom pritoka reke Hai većim delom godine, kineski inženjeri su osmislili nešto što nijedna druga zemlja nije pokušala: veštačku reku sposobnu da premešta vodu na kontinentalnom nivou.
Prema brazilskom Ministarstvu regionalnog razvoja, koje je posetilo projekat u tehničkoj misiji, to je najveći poduhvat u oblasti vodne bezbednosti na svetu.
Sistem koristi blizu 185 miliona ljudi u gusto naseljenim i industrijalizovanim regionima severne Kine. Osim toga, do aprila 2026. godine već je preneo 76,7 milijardi kubnih metara vode.
Tri rute veštačke reke Kine
Projekat se odvija kroz tri glavne rute: istočnu, centralnu i zapadnu. Zajedno će imati kapacitet za prenos 44,8 milijardi kubnih metara vode godišnje kada budu u potpunosti završene.
Istočna ruta prostire se na 1.112 kilometara kanala i tunela. Koristi drevni Veliki kanal Peking–Hangdžou, najstariji veštački plovni put na svetu. U funkciji je od 2013. godine s godišnjim kapacitetom od 14,8 milijardi kubnih metara.
Samo na ovoj ruti inženjeri su instalirali 13 pumpnih stanica sa više od 100 kompleta motornih pumpi. Ukupna snaga na nekim deonicama prelazi 454 megavata.
Protok se odvija bez potrebe za pumpanjem
Đuzepe Vijera, brazilski nacionalni sekretar za bezbednost vode, opisao je šta je video tokom tehničke posete: „Imali smo priliku da posetimo neke pumpne stanice, kojih ima više od 13 samo na istočnom kraku. Na ovih 13 ukupno je instalirano i u funkciji više od 100 kompleta motornih pumpi.“
S druge strane, centralna ruta prostire se između 1.264 i 1.400 kilometara od rezervoara Danđiangkou do Pekinga. Protok se uglavnom odvija gravitacijom, bez potrebe za pumpanjem.
Ova ruta prelazi Žutu reku kroz dva velika podzemna tunela. Takođe snabdeva 70% sve vode koja dolazi iz pekinških slavina – činjenica koja pokazuje zavisnost kineske prestonice od ovog sistema.
Zapadna ruta je još u fazi planiranja. Kada bude završena, imaće kapacitet za prenos 17 milijardi kubnih metara godišnje, ali se suočava s ozbiljnim tehničkim i ekološkim izazovima.
Impresivne brojke: 79 milijardi dolara i 330.000 raseljenih
Ukupni troškovi projekta već su premašili 79 milijardi dolara. Ova vrednost čini kinesku veštačku reku najskupljim projektom vodne infrastrukture u istoriji.
Da bi omogućila izgradnju, kineska vlada je morala da preseli 330.000 ljudi koji su živeli duž trase kanala. Preseljenje je obuhvatilo čitave zajednice koje su izgubile svoju zemlju kako bi napravile mesto za projekat.
Kada sve rute budu završene 2050. godine, sistem će imati puni kapacitet od 44,8 milijardi kubnih metara vode godišnje. Ta količina je ekvivalentna snabdevanju čitavih zemalja veličine Portugala ili Švajcarske.
Drugi kineski megaprojekti, poput mosta Danjang–Kunšan dugog 164 kilometra, takođe impresioniraju svojim razmerama. Međutim, nijedan od njih ne premešta resurs toliko važan kao što je pitka voda.
Poređenje sa Sao Franciskom: kineska veštačka reka 50 puta veća
Da bi se procenio obim, dovoljno je uporediti ga s brazilskim projektom integracije reke Sao Fransisko. Brazilska transpozicija koštala je 3 milijarde dolara i prostire se na 477 kilometara.
Kineski sistem je više od 50 puta duži, 50 puta veći po godišnjem obimu i 26 puta skuplji. Dok brazilski projekat koristi 12 miliona ljudi, kinesko preusmeravanje opslužuje 185 miliona.
Ekološki izazovi
Uprkos impresivnim brojkama, projekat nosi značajne izazove. Zagađenje vode ostaje stalni rizik, posebno na rutama koje prolaze kroz industrijske regione.
Uticaji na lokalne ekosisteme i dalje se procenjuju. Očuvanje izvora i obala predmet je kontinuiranih ulaganja, a javne rekreativne površine izgrađene su duž kanala.
Zapadna ruta suočava se s tehničkim i ekološkim preprekama koje odlažu njen završetak.
Potpuni završetak projekta očekuje se tek do 2050. godine, dok je zapadna ruta još u početnoj fazi. Do tada će kineska veštačka reka ostati najveći vodni projekat u istoriji – sistem koji je doslovno preoblikovao kartu zemlje kako bi obezbedio opstanak gotovo 200 miliona ljudi.
O dolini Jadra i litijumu u Srbiji trenutno se ne govori mnogo, ali to ne znači da problema s rudarenjem na Balkanu nema – drastičan primer je Bor. To se čulo na jednoj tribini održanoj u Berlinu.
„Rudarstvo na Zapadnom Balkanu: Kako suzbiti autoritarni ekstraktivizam?“ – to je nazvi publikacije autora Vedrana Đihića i Marka Kmezića sa Univerziteta u austrijskom Gracu koja je bila povod da se ove srede uveče (22. april) održi tribina u organizaciji fondacije Hajnrih Bel, bliske nemačkim Zelenima. Publikacija, inače, najavljuje širu studiju koja bi trebalo da bude objavljena u maju.
„Autoritarni ekstraktivizam“
Studija poredi Bosnu i Hercegovinu, Severnu Makedoniju, Crnu Goru i Srbiju kako bi ispitala na koji način politički, institucionalni i društveni faktori oblikuju rezultate rudarskih projekata. Istražuje se i pitanje da li proces pristupanja Evropskoj uniji jača standarde u vezi sa očuvanjem životne sredine i regulatorno usklađivanje ili, naprotiv, dodatno učvršćuje postojeće izazove u upravljanju.
Smeštajući rudarstvo u kontekst Strategije EU za kritične sirovine, studija naglašava šire geopolitičke i ekonomske uloge, kao i razloge zbog kojih slični projekti izazivaju različite nivoe javnog otpora i društvenih sukoba na Zapadnom Balkanu.
Sam naslov publikacije – u čijoj izradi je učestvovao niz stručnjaka iz trusta mozgova pod imenom „Savetodavna grupa za politiku Balkana u Evropi“ (The Balkans in Europe Policy Advisory Group, BiEPAG) – sugeriše da je rudarenje na Balkanu povezano s nizom negativnih pojava. I dok su na nekada na tim prostorima rudarstvo i rudari bili povezivani sa herojima rada i prosperitetom, danas su prve asocijacije uništavanje životne sredine, iskorišćavanje lokalnih resursa i socijalni problemi.
Drastičan primer rudnika bakra u Boru
Kao najdrastičniji aktuelni problem sa rudarenjem ističe se rudnik bakra u Boru koji je, kako se moglo čuti, de fakto ekstrateritorijalna površina gotovo izvan dometa institucija Srbije. Tu je ukazano i na ostale probleme koje sa sobom dovodi takva vrsta ekonomskog procesa.
„U Boru ne možete praktično da vidite ništa drugo nego kockarnice u kojima ti kineski radnici provode svoje slobodno vreme. Građani Bora prepušteni su svojoj sudbini“, rekao je jedan od autora studije Kmezić za DW.
„Ne dao bog nikome da živi ovde“
U čemu je problem ako se zna da eksploatacija ruda može da pokrene i neke pozitivne ekonomske procese, i to ne samo za manjinu nego i većinu?
„Problem je sistemske prirode, sam politički sistem koji daje regulatorni okvir. Problem nije rudarenje, problem je nedostatak vladavine prava i demokratije koja bi u čitav proces uključila i stručnjake i širi sloj javnosti u raspravu o rudarenju, tako da u tom smislu možemo govoriti o problemu“, kaže Kmezić.
Zlatna groznica i pitanje pohlepe
Poslanik nemačkih Zelenih, Boris Mijatović, ocenjuje da je s rudarenjem stvar jednostavna: tu nastaje mnogo otpada, trovanja hemikalijama i uništavanja okoline, a želja za zaradom je ogromna.
„A pošto je otpad skup i zbrinjavanje opasnih materija još skuplje, tu je često prisutan visok stepen kriminalne energije koji teži tome da skine s vrata te skupe obaveze. I zato su potrebni jaka zakonska regulativa i jaki državni organi koji će taj biznis da kontrolišu“, kaže Mijatović. Ukazuje ujedno da je dodatni problem utvrditi koliko tačno sirovina se iskorišćava.
Pa da li je uopšte – naivno upitano – moguće da se eksploatacija sirovina odvija u korist svih koji učestvuju? Odgovor koji se mogao čuti u Berlinu je složen, kao što je složena i tema.
„To je veoma emocionalna tema i ’zlatna groznica’ počiva na tome da svako pokuša da pronađe svoju sreću“, kaže Mijatović. „Ljudi se u svojoj pohlepi za bogatstvom nisu previše promenili. Samo danas, za razliku od 19. veka, ne govorimo samo o zlato, nego i o litijumu, kobaltu i ostalim retkim sirovinama koje su nam potrebne za našu industriju“, zaključuje poslanik Zelenih u Bundestagu.
Projekat Rio Tinta u dolini Jadara definitivno ugašen?
A kako stvari stoje sa projektom koji je postao simbol za „zverski kapitalizam“ na Zapadnom Balkanu - projektom Rio Tinta u dolini Jadra za koji su se, dok građani nisu pokazali otpor, zalagali i Brisel i Berlin.
Projekat je zbog nekih nerešenih sudskih postupaka trenutno zamrznut, kaže za DW Jovan Rajić. Drugi deo se odnosi na aktuelnu političku situaciju.
„Mislim da vlast u Srbiji u ovom trenutku sebi ne može da dozvoli buđenje još jednog problema, pored svih problema koje trenutno ima“, ocenjuje Rajić.
On ne veruje ni da će se, nakon eventualne smene vlasti, po tom pitanju nešto promeniti.
„Ja mislim da se niko ko dolazi nakon Vučića neće osećati ugodno kada se radi o ponovnom pokretanju tog pitanja. S druge strane, ni građani neće reagovati drugačije nego do sada. Mogućnost da se građani pridobiju za taj projekt je definitivno propala – ako je ikad i postojala“, zaključuje Jovan Rajić.
U Srbiji se reciklira tek 17 odsto prikupljenog otpada, uglavnom ambalažnog, a taj procenat bio bi znatno veći kada bi se uz postojeći model "zagađivač plaća" uveo sistem depozita, piše mesečnik Biznis i finansije.
Procenjuje se da se godišnje gubi 50 miliona evra na sirovinama koje nisu reciklažom izvučene iz otpada, pri čemu ta matematika nije obuhvatila štetu koja se nanosi životnoj sredini i zdravlju stanovništva.
Agencija za zaštitu životne sredine u izveštaju za 2024. godinu navela je da se godišnje u Srbiji stvori gotovo tri miliona tona otpada, od čega komunalna preduzeća prikupe 88 odsto ili 2,89 miliona tona, a reciklira se samo 17 odsto.
Prosek reciklaže u Evropskoj uniji iznosi 44 odsto, a dodatno se spaljuju velike količine otpada radi proizvodnje energije. U Srbiji je takav proces započeo tek pre nešto više od godinu dana, nakon što je krenula da radi prva spalionica u Vinči, koja u toplotnu i električnu energiju pretvara oko 10 odsto otpada ili 288.000 tona.
Smeće uglavnom završava na deponijama bez prethodnog sortiranja, na jednoj od 12 sanitarnih ili na nekoj od 134 opštinske deponije koje ne ispunjavaju uslove za bezbedno odlaganje. Najveći deo neprikupljenog otpada završava na divljim deponijama.
Procenjuje se da u Srbiji ima od 2.500 do 3.500 divljih deponija, iako nezvanični izvori tvrde da ih je daleko više. Na njima se, osim starih guma, bele tehnike i delova nameštaja, nalazi i ambalažni otpad, čija zapremina zauzima gotovo trećinu smeća.
Zakon o ambalaži i ambalažnom otpadu, usvojen 2009. godine, propisao je obavezu proizvođača, uvoznika ili distributera da obezbede upravljanje otpadom koji nastaje nakon upotrebe njihovih proizvoda. Prema ustanovljenom principu da "zagađivač plaća", firme su obavezne da finansiraju sistem prikupljanja. Firme tu obavezu delegiraju i plaćaju operaterima sistema, a oni pokrivaju deo troškova prikupljanja koje imaju komunalna preduzeća, sakupljači, ugostitelji, trgovina…
Prema projekciji Agencije za zaštitu životne sredine, u ovoj godini trebalo bi da se prikupi 69 odsto ambalaže i da se reciklira 74 odsto papira i kartona, 50 odsto stakla, 46 odsto metala, 42 odsto plastike i 26 odsto drveta.
"Odgovornost za ambalažu ne prestaje kada se upakovani proizvod plasira na tržište, već tada počinje. U praksi, najveći broj kompanija ove obaveze ispunjava preko ovlašćenih operatera sistema, jer je to model koji omogućava efikasno organizovanje sakupljanja, optimizaciju troškova i postizanje ciljeva na nivou celog sistema. Bez kolektivnog pristupa, ispunjavanje zakonskih obaveza bilo bi operativno i finansijski neodrživo za većinu privrede", rekla je za Biznis i finansije Violeta Belanović Kokir, direktorka Sekopaka, jednog od osam registrovanih nacionalnih operatera ambalažnog otpada
Preduzeća mogu da ispune svoje obaveze na dva načina. Prvi je kroz kolektivni sistem preko operatera, kome se naknada plaća po kilogramu ambalaže a iznos zavisi od vrste materijala. Ovaj model je ekonomski i operativno najefikasniji i obuhvata oko 2.000 kompanija.
Drugi model je plaćanje naknade državi, koji se primenjuje kada kompanija ne ispunjava obaveze upravljanja ambalažnim otpadom.
"Tada preduzeću, na osnovu izveštaja o plasiranim količinama proizvoda, Agencija za zaštitu životne sredine određuje visinu naknade koja se uplaćuje u budžet. Ova opcija obuhvata oko 200 kompanija, ali finansijski je nepovoljnija i ima za cilj da podstakne uključivanje u organizovani sistem. Jer, suština nije u plaćanju naknade, već u stvarnom i merljivom upravljanju ambalažnim otpadom", ukazala je Belanović Kokir.
Prema njenim rečima, sredstva koja operateri dobijaju od kompanija ne uplaćuju u fondove, već se direktno koriste za funkcionisanje sistema upravljanja otpadom. Pokrivaju troškove sakupljanja, transporta, pripreme za reciklažu, sam proces reciklaže, kao i razvoj infrastrukture.
"Ključni problem nije u propisima, već u njihovoj primeni. Kontrola je neujednačena, a ima i firmi koje ne prijavljuju ambalažu i ne ispunjavaju svoje obaveze. To narušava sistem, jer odgovorna preduzeća snose veći teret, dok ona koja izbegavaju obaveze kroz nelojalnu konkurenciju ostvaruju tržišnu prednost. Morala bi da se unapredi kontrola jer rezultati zavise od obuhvata firmi i dosledne primene propisa" , rekla je direktorka Sekopaka i ukazala i na nedovoljno razvijenu infrastrukturu za primarnu selekciju otpada i neujednačene kapacitete lokalnih samouprava.
Direktor Srpske asocijacije reciklera Mihail Mateski kazao je da operateri sklapaju ugovore sa komunalnim preduzećima koja sakupljaju otpad i trebalo bi da ga sortiraju pre predaje reciklerima. Ipak, prema nezvaničnim podacima tog udruženja, od oko 150 javnih komunalnih preduzeća najviše 30 odsto aktivno učestvuje u primarnoj selekciji, kroz odvajanje kontejnera na mestu odlaganja otpada, dok u sekundarnoj selekciji postoje samo 10 do 15 funkcionalnih sortirnica.
"Godišnje u Srbiji na tržište dospevaju proizvodi upakovani u oko 400.000 tona ambalaže, koja nakon upotrebe postaje otpad. Po materijalima, okvirne količine papira i kartona su oko 125.000 tona godišnje, plastike 100.000 tona, oko 80.000 tona stakla, isto toliko drveta i oko 20.000 tona metala. Preradi se najviše papira i kartona, oko 95 odsto, blizu je i plastika uključujući i folije, sa oko 80 odsto", istakao je Mateski.
Dodao je da se male količine skupljaju preko komunalnih preduzeća, iz otpada koji generišu građani. Primer su plastične PET boce, jer samo 20 odsto do 30 odsto dolazi na reciklažu nakon selekcije u komunalnim preduzećima.
Mateski tvrdi da su kapaciteti reciklera više nego dvostruko veći od količina koje se sakupe. Mogu da prerade papira i kartona do 400.000 tona godišnje, plastike i do 120.000 tona, pa su primorani da uvoze ambalažni otpad iz zemalja u okruženju.
Recikleri kao i operateri, godinama unazad zalažu se za uvođenje depozitnog sistema, koji bi pomogao da se građani motivišu i vraćaju ambalažu koja preostane nakon upotrebe proizvoda.
"Taj sistem kaucije omogućio bi izuzetno visok stepen sakupljanja ambalažnog otpada, preko 90 odsto od količina koje se stavljaju na tržište. Takođe bi obezbedio visok kvalitet sakupljenog otpada, gotovo pripremljenog za reciklažu u materijale koji su u kontaktu sa hranom. Uticao bi i na brzu promenu svesti građana da je ambalažni otpad resurs i sirovina za nove proizvode. Postigao bi se rezultat da domaćinstva višestruko povećaju primarnu selekciju i ostalih tipova ambalažnog otpada", uveren je Mateski.
Cene koje recikleri plaćaju za sakupljen ambalažni otpad, kako je rekao, variraju u skladu sa berzanskim kretanjima sirovina, stanjem na tržištu u Srbiji, sa kvalitetom i količinom. Za papir i karton okvirno se plaća od 5 do 15 dinara po kilogramu, dok plastika vredi od 15 do 30 dinara. Uz to, sakupljači i komunalna preduzeća dobijaju od operatera sistema dodatne naknade za sakupljanje ambalažnog otpada, koje se kreću od pet do 15 dinara po kilogramu, u zavisnosti od tipa materijala i količina.
1. Pronađite i odaberite tačnu lokaciju. Lokacija treba da bude pristupačna i da nema opasnog otpada niti lešina životinja, već samo otpad koji može dobrovoljnom akcijom građana da se ukloni. Čistimo samo javne površine, ne privatnu svojinu. Ukoliko ustanovite da ima previše đubreta kontaktirajte JKP da vidite da li će izaći na teren da pokupe smeće nakon akcije. Ukoliko dobijete negativan odgovor i nemate organizovan samostalni prevoz smeća, nemojte prijavljivati akciju.
2. Popuniteformular za prijavu vođe akcije. Za formular je potrebno uneti i GPS lokaciju koja predstavlja tačku okupljanja na dan akcije.
3. Nakon prijave bićete uključeni u Viber grupu svih vođa lokacija i tu možete pitati sve što Vas zanima.
4. Ukoliko se predomislite, 5 dana pre akcije možete da otkažete lokaciju.
5. Na dan čišćenja dočekajte ljude. Ako je akcija planirana za 10 sati, do 10:10 sačekajte ljude da se pojave. Slikajte teren pred početak akcije. Onda se podelite u grupe ili kako god smatrate da je optimalno – Vaše je da organizujete ljude. Objasnite im najosnovnije stvari i recite im da budu pažljivi, da se ne mora sve po svaku cenu očistiti. Svako odgovara za sebe, i nije loše to dodatno napomenuti, jer se trudimo da nema povređivanja na samim akcijama kako se ne bi navukao negativan utisak cele kampanje.
6. Ponesite dovoljno džakova za izabranu lokaciju. Ljudi obično ponesu svoje džakove jer zamolimo u pozivu pred akciju ali nije na odmet imati viška. Isto važi i za rukavice.
7. Kada na kraju akcije počistite teren stavite svo smeće na jednu lokaciju i napravite timsku sliku. Sliku pre i posle akcije dostavite na mail [prijave@zavrnirukave.rs](mailto:prijave@zavrnirukave.rs)
8. Kada se akcija čišćenja završi pozovite nadležni JKP i javite im gde ste ostavili smeće. Oni će doći i pokupiti.
9. Ukoliko neko želi bedž Eko straže dobija ga za učestvovanje na akciji. Za tri bedža se dobija majica na poklon. Vođe će nakon akcije dobiti instrukcije za dostavu bedževa, a za to su nam potrebni tačni ili okvirni brojevi zainteresovanih za iste pa popišite zainteresovane u toku ili nakon akcije.
Američka država Mejn privremeno zabranila izgradnju data centara, kako bi proučili efekati ovih velikih potrošača vode i struje na okruženje.
Uporedo sa sve većom pomamom za veštačkom inteligencijom, rastu i otpor zbog negativnog uticaja prateće infrastrukture odnosno centara za skladištenje podataka zbog negativnog uticaja na životnu sredinu, pre svega vode i struje.
Tako je savezna američka država Mejn na pragu je donošenja zakona o privremenoj zabrani izgradnje velikih data centara, što je prvi takav potez na nivou cele države, piše CNN, a prenosi sajt nuklearna perspektiva.
Zakon, koji je već prošao donji dom parlamenta uz podršku obe stranke, predviđa privremeni moratorijum na nove projekte do kraja 2027. godine, a cilj je da se državi omogući vreme da prouči stvarne efekte ovih objekata na potrošnju struje, vode i lokalnu ekonomiju pre nego što postanu nezaustavljiv trend a potencijalno i neizdrživ teret za infrastrukturu.
Prebrzo i tajnovito
Slične inicijative se predlažu i u drugim državama poput Njujorka, Južne Karoline i Oklahome, dok je na lokalnom nivou (okruzi i opštine) već aktivno na desetine zabrana. Zagovornici moratorijuma ističu da je industrija data centara postala "prebrza i previše tajnovita".
"Zajednice često ne znaju ništa o projektima dok oni ne budu pred samom realizacijom", kaže lokalna poslanica Melani Saks.
U ruralnim sredinama često ne postoje nikakve dozvole koje bi regulisale ovakve gigantske infrastrukturne poduhvate.
Glavni razlozi za uvođenje blokada su:
Skok cena struje: građani u saveznim državama poput Mejna već se bore sa visokim računima, a strahuju da će ogromna potrošnja data centara dodatno podići cene za domaćinstva.
Potrošnja vode: kao što smo ranije pisali, hlađenje AI sistema zahteva milijarde litara vode, što direktno ugrožava lokalne resurse.
Nedostatak radnih mesta: iako donose poreske prihode, data centri nakon izgradnje zapošljavaju mali broj ljudi u odnosu na prostor i energiju koju zauzimaju.
Prema podacima istraživačke firme Data centar voč (Data center watch), više od 140 lokalnih grupa širom SAD uspelo je da blokira ili odloži investicije vredne preko 60 milijardi dolara u poslednjih godinu dana.
"Lakše je kupiti elektranu nego pridobiti javno mnjenje"
Ovaj trend potvrđuje tezu da "tehnološki napredak" više ne može da se sprovodi bez društvenog konsenzusa a kako primećuju stručnjaci sa Harvarda, "lakše je kupiti elektranu nego podršku javnosti".
Za tehnološke gigante, ovi moratorijumi postaju podjednako velika prepreka kao i nedostatak električne energije, prisiljavajući ih na potpunu promenu strategije prema lokalnim zajednicama.
Trend nije vezan isključivo za SAD – i u ostalim delovima sveta se centri podataka pominju kao centralni ekonomski projekti budućnosti, a zbog njih se ozbiljno ulaže i u infrastrukturu, između ostalog i eletroenergetske mreže.
Na inicijativu ekoloških aktivista, a potom i na zahtev Ministarstva rudarstva, preduzeće „Bobija“ doo iz Ljubovije izvršilo je, navodno, sanaciju jalovišta bivšeg rudnika boksita na planini Bobija. O izvedenim radovima ovo preduzeće je izvestilo i nadležno ministarstvo, međutim ekološki aktivisti tvrde da je reč o ekološkoj katastrofi jer je probijen drenažni kanal i kontaminirana voda, koja se skupljala na mestu nekadašnjeg rudnika, puštena niz planinu u vodotokove.
Direktor preduzeća „Bobija“ iz Ljubovije obavestio je ovih dana Ministarstvo rudarstva o sanaciji terena na mestu nekadašnjeg rudnika boksita na planini Bobija. U dopisu preduzeća „Bobija“ doo koji je upućen nadležnom ministarstvu, a koji je potpisao direktor ovog preduzeća, između ostalog, stoji: „Gde je bila bara prokopali smo kanal i ispustili svu postojeću vodu. Zatim smo na mestu gde je bila bara izvršili nasipanje jalovinom i poravnali teren“.
Aktivistkinja Kristina Cvejanov, koja je bila na licu mesta, da ovakav primer sanacije rudnika nećete videti ni u jednoj civilizovanoj zemlji.
„Sanacija je izvršena tako što je probijen drenažni kanal i svu tu vodu koja se nakon svake kiše zadržava u ovoj jami, pustili su da teče dalje niz planinu. Ovaj drenažni potez ima za cilj da svu ovu kontaminiranu vodu, koja se izuzetno neprijatno oseća, pusti niz samu ivicu planine. Svaki put kada se dese nove padavine dolazi do ispiranja jalovišta“, navodi Cvejanov.
Ona kaže da je još interesantnije što preduzeće „Bobija“ doo obaveštava Ministarstvo da su rešili problem tako što su prokopali drenažni kanal, a nekadašnje jezero koje se ovde pravilo zatrpali jalovinom.
„Ovo je jedan ekološki kriminal neverovatnih razmera koji je poslednjih godina tolerisan od strane nadležnih institucija“, primećuje Cejanov.
Na ovoj lokaciji australijska firma „Konstatin – risors“ nedavno je izvodila svoja rudarska istraživanja i nakon što su odneli uzorke spakovane u džakove, iza sebe su ostavili njihov sadržaj. Cvejanov tvrdi i da se australijska firma ponela neprofesionalno.
„Sve ovo što je sivo i po površini, a ima ga na celoj lokaciji, je zapravo iskopana zemlja iz središta odnosno iz dubine zemlje, negde oko 30 do 40 metara. Ova fino samlevena materija što deluje bezazleno kao nekakav cement ili šljunak je ustvari puna teških metala i ruda, koje je ovo preduzeće izvadilo da bi utvrdilo količine koje se na ovoj lokaciji nalaze. Sve to što im nije trebalo su ostavili ovde i nastavili praksu preduzeća 'Bobija' doo čiju dozvolu za eksploataciju koriste. Nadležni im dozvoljavaju da i dalje kontaminiraju vodotokove i biljni i životinjski svet na planini Bobija“, sa žaljenjem konstauje eko aktiviskinja Kristina Cvejanov.
Zbog planirane izgradnje elitnog naselja u Košutnjaku na prostoru nekadašnjeg Avala filma, potencijalno su ugrožene i pčele, upozoravaju iz Beogradskog udruženja pčelara.
Stanko Rajić iz Beogradskog udruženja pčelara kaže da je Košutnjak oaza za pčele te da bi ih izgradnja koja je, prema njihovim informacijama, predviđena i na prostoru na kojem je smešteno više od 100 košnica, ugrozila.
Rajić iz ovog udruženja. Hvala vam što govorite za naš program. Uh, dakle, i vaše udruženje je zabrinuto zbog planirane izgradnje luksuznog stambenog kompleksa ovde na Košutnjaku, jer bi, kako kažete, ugrozilo i pčele. Pa sigurno,
“Pčelama je mesto na ovakvom mestu. Ovo je jedna oaza koja već godinama okuplja jednu manju grupu pčelara, i nama, i medonosnoj pčeli je ovde mesto. Ovde, u Košutnjaku, a i u samom Beogradu, ima i preko 250 različitih vrsta pčela koje ne skupljaju med, koje su takođe važne za oprašivanje, i one žive na ovom prostoru. Tako da ako se ovo pretvori u neki urbani deo, mislim da će to mnogo, mnogo naštetiti kompletnom ekosistemu ovog područja, jer jedno staro drvo je mnogo vrednije od jednog mladog novozasađenog”, kaže on.
Dodaje da se nada da neće doći do urbanizacije ovog područja, te da bi se po uzoru na velike svetske metropole, mogla napraviti velika urbana bašta.
“Ljudi bi mogli ne samo da se kvalitetnije druže nego sada, nego da i nešto korisno rade”, navodi Rajić.
Pčelari upozoravaju i da je potrebno je sistemsko rešenje za brigu o pčelama u naseljenim mestima, zbog njihove izuzetne važnosti za ekosistem.
April je mesec pun života i prirode koja buja, a zbog temperature, dužine obdanice i padavina odličan je da, ko želi, započne sa sopstvenom urbanom baštom.
To je i prilika da se umesto po pravilu preterano prskanog voća i povrća napravi nešto svojim rukama. Neprskano, a možda i organsko.
"Godinama sam mislila o tome da sadim svoje voće ili povrće, ali s obzirom da živim u soliteru bila sam ubeđena da je to nemoguće, a da su fotografije i videi o tome kako se gaji na terasi - više reklama nego stvarnost. Pogrešila sam", kaže Nataša Nišević iz Beograda koja već drugu godinu gaji na terasi.
Kako kaže, krenula je sa paradajzom koji obožava, a ove godine se odvažila da pokuša sa jagodama i za sada joj ide dobro.
"Jedva čekam da svi u kući probamo naše jagode, a pogotovo dete, koje do sada nije jelo šumske ili neprskane jagode. Planirano da nastavimo, a sada razmišljam o lekovitom i začinskom bilju. Baštovanstvo je i lepo i korisno, pogotovo kada živimo okruženi betonom",
Za razliku od Nataše, Darko Blagojević, koji živi u predgrađu, svoju baštu je napravio na ničijoj zemlji u naselju, odnosno parčetu livade. Tamo gaji pretežno povrće.
"Jedinstven je osećaj kada uzgajate svoju hranu. Neopisiv. Tu je i momenat druženja sa komšijama, jer nas nekoliko ima baštice. Gajim voće i povrće i svake godine sve sam bolji", priča nam Darko.
Terase, krovovi, zidovi...
Biljke se mogu gajiti na terasama, krovovima, uza zid... Mogu se gajti u saksijama različitih veličina, ali i malim kontejnerima koji su idealni za neke vrste biljaka zbog kapaciteta.
Potrebno je voditi računa da mesto za baštu bude na suncu najmanje šest sati dnevno i da nije izloženo jakim vetrovima. Tako npr. oni koji žive u košavskom području, ne bi trebalo da gaje biljke na istočnoj strani stana ili kuće ili da pripreme zaštitu dok vetar duva.
Kao i kod klasičnog baštovanstva, važan je izbor zemlje i đubriva. Bitno je da se koristi hranljiva i lagana zemlja sa dobrom drenažom viška voda. Nekim zahtevnijim biljkama potrebna je i dodatna prihrana.
Većina jestivih biljaka može da se uzgaja u kućnim uslovima, bilo da se radi o voćnom grmlju, povrću ili začinskim i lekovitim biljkama.
Najmanje zahtevni su spanać, luk, blitva
Najjedostavnije, odnosno najmanje zahtevni su spanać, zelena salata, mladi luk, blitva, rotkvice.
Spanać ima dve do tri "setve" u sezoni. Najbolje uspeva u dubljim saksijama. Potrebno je da ne bude direktno na suncu, a zemlja da bude vlažna.
Mladi luk, poput spanaća, najbolje uspeva u dubljim saksijama. Ne zahteva druge posebne uslove, ali je potrebno da ima sunca. Mladi luk spreman je za berbu već nakon 30 dana.
Još jedna biljka koju je najbolje gajiti u dubljim saksijama je blitva. Može se sejati od proleća do sredine juna, a za jesenju berbu, u avgustu i septembru. Može se brati od 50 do 60 dana posle setve.
Puzavice poput pasulja ili graška dobro uspevaju u kontejnerima, a slično je i sa paradajzom.
Šargarepa i krompir mogu biti dobar izbor za kontejnere, s tim da oboje treba da se posade u dublje kontejnere, oko pola metra dubine.
Građani su zainteresovani
Da su građani zainteresovani za uzgajanje biljaka pokazalo je i istraživanje studenata Šumarskog fakulteta u Beogradu. Oni su, svojevremeno u okviru projekta "Beogradske bašte zajednice za održivi razvoj grada", istraživali stavove građana tri beogradske opštine u vezi sa mogućnošću razvojа urbanih bašta u njihovim zajednicama.
Tada je više od polovine stanovnika beogradskih opština Palilula, Rakovica i Novi Beograd smatralo da je pokretanje baštenske zajednice u njihovoj opštini dobra ideja, a njih 56 odsto je bilo zainteresovano za iznajmljivanje sopstvene parcele u okviru neke baštenske zajednice.
Urbana bašta ne zahteva ni dvorište ni veliko iskustvo – samo malo prostora, sunca i volje. U vreme dok investitorski urbanizam smanjuje zelene površine, urbane bašte nisu samo trend, već i stav i zahtev za drugačijim gradom. Osim toga neprocenjiv je osećaj nešto stvoriti, družiti se ili počastiti svoje najbliže nečim sasvim zdravim, a urbane bašte nude sve to.
Više od 150 industrijskih postrojenja u Srbiji i dalje radi bez integrisane dozvole, a postupci njenog izdavanja traju godinama – i novi nacrt zakona, umesto da reši ove probleme, može ih dodatno produbiti, ocena je analize koju su zajednički objavili Platforma za društveni razvoj i inovacije (CORE) i Fridrih Ebert fondacija.
Industrijska postrojenja koja podležu režimu izdavanja integrisanih dozvolapredstavljaju najveće pojedinačne izvore zagađenja. U Srbiji i dalje više od 150 takvih postrojenja posluje bez integrisane dozvole, dok postupci izdavanja dozvola često traju godinama. Ovakvo stanje ukazuje da sistem ne funkcioniše i da institucije ne uspevaju da dosledno sprovode postojeće zakone, ukazuje Analiza Platforme za društveni razvoj i inovacije (CORE) i Fridrih Ebert fondacije.
Kako navode nacrt novog zakona ne donosi rešenja za ove probleme., već se pokazalo da da postoji nesklad između onoga što se reformom želi postići i konkretnih predloženih rešenja. Ovaj nacrt, umesto da ispravi postojeće nedostatke, u nekim delovima čak može dovesti do novih problema u praksi.
"Posebno zabrinjava činjenica da Nacrt ostavlja mogućnost za odstupanje od najboljih dostupnih tehnika (BAT standarda), koji predstavljaju osnovni mehanizam za smanjenje industrijskog zagađenja, bez dovoljno precizno definisanih kriterijuma, čime se direktno povećava i rizik od proizvoljne primene zakona", navode iz Platfore za društveni razvoj i inovacije.
Ističu da se predloženim rešenjima učešće javnosti svodi se na puku formalnost.
Tako, Nacrt predviđa rok od 15 dana za dostavljanje komentara na složenu tehničku dokumentaciju, uz zastarele načine informisanja. To je, kako navode, slučaj i sa trenutnom javnom raspravom, koja otežava uključivanje javnosti, uzimajući u obzir poklapanje rokova sa praznicima i neradnim danima.
"Sa takvim pristupom otežava suštinsko učešće građana, stručne javnosti i organizacija civilnog društva u donošenju odluka koje direktno utiču na kvalitet životne sredine i javno zdravlje", poručuju iz Platforme.
Kao problem navode oblasti nadzora i sankcija, pošto predloženi sistem ne obezbeđuje dovoljno jasne i efikasne mehanizme kontrole, dok postojeća postrojenja ostaju u povoljnijem položaju u odnosu na nova, iako su upravo ona često najveći zagađivači.
U Platfromi smatraju da bez dosledne primene zakona, uključujući zabranu rada bez integrisane dozvole i adekvatnog sankcionisanja, nije moguće očekivati stvarno smanjenje zagađenja.
"Bez jasnih pravila, efikasnog nadzora i stvarnog uključivanja javnosti, zakon ostaje mrtvo slovo na papiru, dok se posledice industrijskog zagađenja nastavljaju osećati u svakodnevnom životu građana. Zato su potrebna rešenja koja će zaista doprineti smanjenju industrijskog zagađenja, a ne samo formalnom usklađivanju sa evropskim standardima", zaključuju iz Platforme za društveni razvoj i inovacije.
Švedski proizvođač čelika Stegra, specijalizovan za niskougljenični čelik, koji je tražio izvore finansiranja za svoj opstanak, saopštio je danas da je prikupio 1,4 milijarde evra od privatnih investitora, kako bi završio izgradnju čeličane u severnoj delu Švedske, prenela je britanska agencija Rojters (Reuters) na svom sajtu.
Kompanija gradi novu čeličanu u gradu Bodenu, na krajnjem severu Švedske, za koju navodi da će proizvoditi čelik koristeći tehnologiju koja emituje 95 odsto manje ugljen-dioksida od tradicionalnih metoda proizvodnje.
"Stegra je postigla načelni sporazum o finansiranju vrednom 1,4 milijarde evra, od novih i postojećih investitora, kako bi završila izgradnju svoje velike zelene čeličane", navodi se u saopštenju kompanije.
Stegra je u oktobru saopštila da pokreće akciju prikupljanja sredstava kako bi obezbedila dodatnih 10 milijardi kruna (930 miliona evra) za pokrivanje rastućih troškova projekta.
U novembru je kompanija dobila i oko 35 miliona evra pomoći od Švedske agencije za energetiku.
Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije (DZPPS) treću godinu zaredom, od 24. do 26. aprila, organizovaće manifestaciju "Noć slavuja" u okviru koje će građani moći besplatno, na više od 30 lokacija širom Srbije, da slušaju male slavuje u večernjim satima, u pratnji ornitologa i drugih ljubitelja ptica.
Broj mesta na izletima je ograničen i prijave su obavezne na sajtu pticesrbije.rs.
"Interesovanje za izlete, pogotovo u gradovima, je veliko i mesta se brzo popune. Ljudi su željni vremena u prirodi, dubljeg ličnog iskustva i sticanja znanja o pticama koje na izletima mogu da pruže vodiči. Poseban je doživljaj kada u sumrak šetate u manjoj grupi ljudi, zajedno se trudite da budete tihi kako biste što bolje čuli pesmu slavuja i drugih noćnih pevača", kaže Danica Fajler iz DZPPS-a, koordinatorka manifestacije.
Čuvena pesma malog slavuja (Luscinia megarhynchos), u različitim periodima proslavljana kroz narodna verovanja i umetnost, traje zapravo veoma kratko: od povratka u naše podneblje tokom aprila pa do kraja maja.
Pevaju isključivo mužjaci, u nastojanju da uspostave gnezdeće teritorije i privuku ženke. Nakon toga, mali slavuj je tu sve do septembra kada kreću put Zapadne Afrike gde provodi zimu, ali više ne peva.
Izgled slavuja ne prati raskoš njegovog pevanja. Radi se o sitnoj ptici, veličine od 15-ak cm, obojenoj u neupadljive sivkasto-riđe tonove. Na sve to, slavuj je vrlo skrovit, hitro se kreće kroz žbunje, pa se jako teško viđa. Iako se mogu čuti i tokom dana, njihova pesma dolazi do izražaja u večernjim i noćnim satima kada većina drugih ptica utihne.
Na svim lokacijama izleti počinju u večernjim satima, kada ptice još uvek mogu da se posmatraju, a kako pada mrak i ptice se povlače, prodorna pesma slavuja postaje dominantna. Za slušanje ptica neophodna je tišina pa je broj učesnika na izletima ograničen, a obavezne prijave otvorene su do 21. aprila ili dok se ne popune mesta.
Srbija još nema posebnu regulativu za instaliranje mini solarnih sistema na balkonima koji se masovno koriste u mnogim evropskim zemljama, a čija isplativost se meri u svega nekoliko godina, piše biznis.rs. Reč je o kompaktnim fotonaponskim sistemima dizajniranim za montažu na terasama, balkonima ili fasadama zgrada, a električna energija koju proizvode služi za potrošnju u konkretnom domaćinstvu bez predavanja struje u sistem, zbog čega nije ni potrebna posebna dozvola za njegovu instalaciju i korišćenje.
U Nemačkoj, gde je ovaj vid proizvodnje struje u posebnoj ekspanziji, paneli mogu da se kupe u velikim trgovinama ili naruče preko interneta – potrebno je da korisnici obave samo online registraciju. Država dozvoljava pojedinačne sisteme do snage od 800W
Sistem obično sadrži jedan ili dva panela koji su priključeni direktno na utičnicu, dok inverter pretvara jednosmernu struju nastalu u panelima u naizmeničnu koja se koristi u domaćinstvu. Višak struje može otići u javnu mrežu, ali ne mora.
Jedna od glavnih prednosti balkonskih solarnih panela je jednostavna instalacija jer za postavljanje nije potreban električar. Ovo je značajna prednost u poređenju sa krovnim solarnim sistemima za koje su potrebni profesionalni instalateri.
U Srbiji, međutim, ovakvi sistemi nisu regulatorno prepoznati kao zasebni, već se podvode pod neku od postojećih kategorija.
U Elektrodistribuciji Srbije (EDS) kažu da pozitivni propisi prepoznaju proizvođače električne energije, kupce-proizvođače (prozjumere) i aktivne kupce. Ove kategorije su definisane po načinu učešća u sistemu, a ne po vrsti ili mestu postavljanja opreme.
“U skladu sa navedenim, takozvani balkonski solarni paneli (mali plug-in sistemi) nisu posebno definisani u zakonu ili uredbama i mogu se samo podvesti pod postojeće kategorije (najčešće kupac-proizvođač) ako ispunjavaju uslove”, navedeno je iz EDS.
To bi u praksi značilo da bi svi oni koji žele da postave ove male sisteme morali da prođu kroz procedure koje važe i za prozjumere, a koje za tako male kapacitete nemaju smisla jer ih nepotrebno poskupljuju, dok potencijalne korisnike demotivišu zbog procedure i potrebnog vremena.
Treba imati u vidu da su u međuvremenu uslovi za solarne sisteme dodatno usložnjeni, pošto je za kapacitete snage veće od 10,8kW sada potrebno ishodovanje građevinske dozvole, dok je sa sdruge strane priključenje solarnih kapaciteta privremeno obustavljeno.
Stručnjaci za obnovljive izvore energije sa kojima je razgovarao kažu da bi Srbija trebalo oblast postavljanja i korišćenja balkonskih solarnih kapaciteta da pojednostavi na način kao što je to učinila Nemačka i da za snage do 800W bude potrebna samo online registracija instalacija.
“Zbog ovakvog stava regulatora već postoji gomila kupaca-proizvođača na crno koji instaliraju panele koje priključe na kućnu instalaciju, a za koje EDS ne zna ni da postoje. Reč je o domaćinstvima koja proizvedenu energiju koriste za sebe i ne vraćaju je u sistem već na taj način smanjuju svoju potrošnju struje i račun”
Proizvođači kažu da balkonski solarni paneli mogu da uštede i do 30 odsto na računu za struju. Malo balkonsko solarno postrojenje s jednim do tri modula u Nemačkoj košta između 400 i 1.200 evra. Ako je cena struje između 30 i 50 centi po kilovat-satu, troškovi nabavke se isplate za šest do devet godina uštedama na računu za struju, pokazuje računica eksperata iz Nemačke asocijacije za solar BSW Solar.
Neke procene sugerišu da balkonski solarni paneli mogu da pokriju od 10 do 15 odsto potrošnje električne energije domaćinstva. Količina proizvedene struje zavisi od jačine sunca i usmerenja panela.
U Africi, Australiji i drugim sunčanim regionima, panel od 400 vati može proizvesti do 800 kilovat-sati godišnje. U centralnoj Evropi, na primer u Nemačkoj, isti panel proizvede upola manje. Optimalna orijentacija je prema jugu, pod određenim uglom.
Iako je Nemačka apsolutni lider, ovi sistemi postaju sve popularniji i u Španiji, Italiji, Poljskoj i Francuskoj, a u nekim gradovima kao što je Helsinki već se eksperimentiše sa izgradnjom zgrada koje su obložene solarnim panelima. Balkonske solarne elektrane su zabranjene samo u dve zemlje Evropske unije – Belgiji i Mađarskoj.
Jedan od stručnjaka sa kojima smo razgovarali da računica isplativosti u srpskim uslovima pokazuje da bi se u zavisnosti od zone potrošnje ovakvi mini sistemi mogli isplatiti za tri do četiri godine.
Cena opreme iznosi od 500 do 700 evra, a dobro osunčani balkon bi mesečno mogao da proizvede između 90 i 150 kilovat-sati sa sistemom od 800W. To znači da bi se okvirno isplatio za tri godine ako je potrošnja u plavoj zoni, odnosno četiri ako je reč o zelenoj. U crvenoj bi to bilo i nešto brže.
Na nešto više od pet hektara smešteno je više jezera, mali zoo vrt, dva ostrva, kafić…
Na samo pola sata vožnje od Trga republike, tačnije 15 kilometara udaljenosti, nalazi se zeleni dragulj Beograda, Mali Dunav.
Na nešto više od pet hektara smešteno je više jezera, mali zoo vrt, dva ostrva, kafić…
Idealan kutak za savršen dan u prirodi sa decom.
Reč je Centru "Mali Dunav" u Vinči, gde su studenti poljoprivrednog fakulteta pre skoro 20 godina započeli izgradnju oglednog dobra, i od deponije napravili oazu.
Kako piše na sajtu "Mali Dunav", rečni tok je živa maketa reke Dunav dužine preko 1 000 metara nastao u koritu bivšeg zagađenog potoka Šugavac – čija je otpadna voda najpre delimično prirodno prečišćena korišćenjem vetlanda, a potom uvedena u cevovod, samo korito očišćeno i naturalno uređeno.
Voda u Malom Dunavu potiče iz izdani odakle se crpi sa dubine od preko 120 metara dubine, a potom "izvire" na napravljenom "vrelu" Malog Dunava po uzoru na pravi izvor reke Dunav u Švarcvaldu.
Gornji deo Centra – "Mala Podunavska divljina" se prostire na levoj i desnoj šumovitoj obali gornjeg toka "Malog Dunava" na površini od oko šest hektara.
Srednji deo toka, protiče kroz središte Oglednog dobra Radmilovac, na čijoj se desnoj obali nalazi Podrum vina i jakih pića, Degustaciona sala u kojoj se može probati studentsko, ali i rektorsko vino, pekmez od paradajza, ceđeni sokovi, sezonsko voće – više stotina sorti jabuka, breskvi, kajsija…, a na levoj Medna dolina, gde pčele sa ispaše po Oglednom dobru stvaraju kvalitetan med.
Tako da umesto smeća, danas vas na ovom prostoru očekuje:
Mala vodena botanička bašta
Javni akvarijum sa izložbom riba Dunava i pritoka
Zoo vrt sa živom izložbom vodenih ptica
Kutak “Njeno veličanstvo – VODA”
Kutak sa kornjačama
Dunavsko ostrvo sa Alaskom kolibom – muzejem ribarstva
Ostrvo Evolucije života na zemlji
Kulturno- naučni kutak (sa scenom, pokaznom laboratorijom i izložbenim delom)
Naselje praistorijskog ribara (šetnja kroz praistoriju od Pećine do Vinčanske kulture)
Letnja učionica (za predavanja i prikazivanje filmova)
Vodeni prostor za plovidbu malim drvenim čamcima
Mala Đerdapska akumulacija sa sojenicom i prostorom za plovidbu velikim čamcima
2 jezera za rekreativno pecanje posetilaca
1 jezero za pecanje velikih šarana i somova
Kafić – ispod lipe
Brod – pentralica za decu
Prostori za organizovanje slavlja i drugih manifestacija
14 eksperimentalnih ribnjačkih bazena – jezera za program ishrane riba
6 ribnjačkih jezera za program gajenja kandidata za matice u program selekcije
1 jezero – matičnjak za gajenje matica riba iz programa selekcije
Zgrada Centra za ribarstvo i primenjenu hidrobiologiju sa dve hale ukupne površine od oko 300 m. kv., sa 70 tankova, 72 akvarijuma, robot sistemom za prihranu riba, savremenim sistemom za praćenje kvaliteta vode u tankovima i spoljnim jezerima, jednim većim i osam manjih RAS sistema, opremom za mrest, selekciju, gajenje riba i realizaciju eksperimenata sa vodenim organizmima
Ulaznice su 450 dinara, ali treba da doplatite ako želite sopstvenog vodiča ili fotografa.
Centar je otvoren svakog dana, od aprila do prvih dana novembra od 8 do 16 časova radnim danima i od 8 do 18 časova vikendom.
Inače, ogledno dobro „Radmilovac“, u čijem je sastavu i Mali Dunav, ime je dobio po Radmili, supruzi industrijalca Milana Vukičevića, koji ga je 1941. godine ostavio u legat studentima Poljoprivrednog fakulteta, kako bi tu sticali praksu.
